Историја

Манастир Рмањ у Мартин Броду, у живописном пределу ушћа Унца у Уну, важно је духовно средиште северне Тромеђе (трограничја Босне, Лике и Далмације). Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, а жени грофа Урлиха II Цељског. Према имену њиховог сина Хермана објашњава се и порекло имена манастира. Старија наука рачунала је на ова народна казивања, док, са друге стране нема поузданих извора који би говорили о настанку ове „светониколајевске обитељи“.Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцену Богородичину икону. Кратак запис о овом поклањању треба посматрати у контексту аустријских извора из прве половине XVI века који говоре о пресељењима Срба из крајева непосредно до манастира. Српске сеобе са исходиштем из околине Срба, Гламоча и долине Унца, биле су предвођене војводама, а зауставиле су се у Жумберку, на граници Крањске и Хрватске. Услед турских притисака, у овом кретању становништва узели су учешће и монаси из Рмња.Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553). Након поменуте обнове, манастир постаје значајан административни ценатар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита. Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије за време дуже од једног века.

ОПШИРНИЈЕ...