Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима.
Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.
Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору.
Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.
Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост.
Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.
Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.
Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.
Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.
До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.
У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.
У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.
Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу.
У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано.
Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.
После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље.
После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.
Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију.
Прва му је брига била да опет пропутује кроз народ, и он поново предузме "канонску визитацију", делећи свуд савете за богоугодан и честит живот. Ова Савина путовања и поуке и данас су се сачувале у предању српског народа, у многим причама и анегдотама.
После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.
После тога Сава рече краљу да намерава сасвим оставити власт и да жели још једном да походи света места. Краљ и великаши су га одговарали од те намере, али га нису могли одвратити. На сабору у Жичи, Сава изабере и посвети за архиепископа Арсенија, а он оде у Дубровник, где се уркца на лађу и отпутује у Јерусалим. Одатле је ишао у Александрију, Вавилон, у Египат, на Синајску Гору, Антиохију и у сва значајнија места која се помињу у Библији. Свуда је лепо дочекан, па и од султана. И мухамеданци су му прилазили, љубили руку или мантију и говорили: "Још оваква хришћанина вала не видесмо; доиста је Божји човек, као што смо и чули". Сава је дуго времена боравио по светим местима, па пође натраг у отаџбину. У путу на лађи се разболи и његови се ученици уплашине да не умре, али се он придигне и сретно приспе у Цариград. Из Цариграда Црним морем дође у Бугарску, где га бугарски цар Асен, таст тадашњег српског краља Владислава, уз велику свечаност допрати до Трнова. Сава одседне у царевом двору, а како је наступао велики празник Богојављење , по жељи цара и патријарха Јоакима, Сава је на Крстовдан , уочи Богојављења одслужио службу и окропио цара и народ. Цар се спремао у лов у планину, па замоли Саву да остане у његовом двору до Васкрса , да се добро одмори од пута и док не прође љута студен и зима. Но, тек што је цар отишао, Сава се опасно разболе. Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
После неког времена, српски краљ Владислав, на молбу архиепископа Арсенија, замоли свог таста Асена да му дозволи да мошти светог Саве пренесе у Србију, али Асен одбије. Краљ Владислав пошаље многобројно посланство и опет замоли за мошти светитељеве, али Асен опет, по савету својих бољара, одбије и ту молбу. На крају се сам краљ Владислав дигне и са великом свитом од владика, игумана, попова и ђакона, и са силним благом, оде у Бугарску, те једва умоли цара и бугарског патријарха за Савине мошти.
Преневши тело светог Саве у Србију, положе га с великом свечаношћу у гроб у манастиру Милешеву, који је краљ раније био припремио. Ту је светитељево тело неко време почивало, а после буде извађено и постављено у ћивот на средини цркве, где је народ долазио да га види, да му се моли и поклони, и да тражи лека и помоћи својим недузима.
Кад настадоше љута времена османлијске владавине, Турци су се трудили да униште све тековине из славне српске прошлости, које су српском народу уливале наду и самопоуздање, те тако дође ред да и мртво тело светога Саве осети ту силу, јер и мртав свети Сава је свој народ учио.
По заповести садразама Синан-паше, који беше Србин - потурица, тело светог Саве је донешено из Милешева у Београд, на Врачар, и 27. априла 1595. на виновој лози спаљено, а пепео развејан. Још од краја деветнаестог века српски народ скупља прилоге да у Београду подигне величанствену цркву, као видни споменик своме светитељу: Храм светог Саве.

***

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом. Неки мисле да је то стога што је протекло два дана од смрти његове док је глас о смрти стигао у Србију, и да је спомен његов почео да се обавља сваке године оног дана када је глас стигао. Други опет мисле да је свети Сава сахрањен 14. јануара и да му се зато у тај дан чини спомен. Трећи сматрају да је Сава умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска га црква слави 14. јануара зато што, по црквеном уставу, ни један светац не би могао имати самосталне службе у попразништву Богојављења за недељу дана од Богојављења. Да не би оснивач српске православне цркве остао без самосталне службе, српско свештенство је одавно преместило празновање његове успомене од 12. на 14. јануар, то јест првог дана у који, по Богојављењу, може бити самосталне службе.
Светог Саву славе и други православни народи, Руси, Бугари, Грци...
На икони се свети Сава представља у архијерејском орнату, као кад је служио држећи у левој руци архиепископски жезал, а десном благосиљајући, а на слици коју је израдио сликар Ђорђе Крстић ("Свети Сава благосиља Српчад"), уз дозволу митрополита Михаила, за модел је узет прота Милоје Барјактаревић из Крагујевца.
Као школски патрона светог Саву су славиле све српске школе до другог светског рата, а кратко време и после рата. У Краљевини Србији установљен је био орден Светог Саве, којим су одликовани заслужни људи, нарочито на просветном пољу. Још је цар Душан, сматра се, установио био орден Светог Саве, којим је обдаривао заслужне људе.
О светом Сави постоје многе анегдоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих ранијих митова. Он је путујуће божанство, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино...
По легендама он је одузео ђаволу Сунце, повратио слепом вид, оживљавао мртве, болесницима враћао здравље, претворио скоруп у камење а своје хртове у вукове, разговарао са животињама, проклињао свакога ко би му пркосио, а клетве би му се испуњавале.
Додиром његове штаке потекла би вода из камена, претварао је људе у животиње, отварао закључана врата, пресушивао воде, спасавао људе од ђавоље власти, покретао језера, градове претварао у језера, створио медведа, вука, веверицу.
Као заштитник вукова, на свој дан Сава се попне на крушку, позове све вукове, нахрани их и одреди чије торове има да посећују за годину дана.
Многи посте за светог Саву недељу или петнаест дана и тога дана не једу месо четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку.
Ако загрми на дан светог Саве онда ће, по народном веровању, настати велики догађаји на земљи: "Гром загрме на светога Саву, усред зиме кад му време није".
Има приличан број извора који се називају по светом Сави и они су лековити, јер их је Сава отворио додиром своје штаке о камен.
Жичка беседа Светога Саве о правој вери

у преводу владике Атанасија (Јевтића)

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.
(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.
(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".
(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.
(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.
(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."
(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.
(Cool Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.
(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.
(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.
(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.
(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".
(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!
(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.
(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

ХИЛАНДАРСКИ ТИПИК

ИСПИСИВАЊЕ И УКАЗ ЖИВОТА У МАНАСТИРУ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НАСТАВНИЦЕ
ПРЕДАНО МНОМЕ ГРЕШНИМ И СМЕРНИМ МОНАХОМ САВОМ
ВАМА, У ГОСПОДУ ВАЗЉУБЉЕНА ЧЕДА И БРАЋО

Благослови, оче!

Красно, као и Богу угодно, сачувано је и за вашу не малу корист, у Господу Исусу Христу браћо моја љуб¬љена и чеда моја духовна. Пошто, дакле, многи почеше повести стварати о познатим овим стварима, догоди се и мени најхуђем од свих, више него грешном, да вам испишем по реду, (Лк. 1, 1-3) као болестан и жељан да примите, љубимци моји, установљени вам устав овај богопреданих пенија, умиљенија, и молитава, покоре¬ња и трпљења, којима ћемо Господа милостивим учинити себи. Богоносни и преподобни и преблажени оци наши, целом свету светила, земаљски анђели и небески људи, испрва од предања Светога Духа нави¬кавши иноковати и благодаћу Божијом отуда про¬свећени бивши, и Христа уселивши у прекрасне своје душе, због чистог живота свог, против ђавола победу показаше, и његовим многим искушењима распаљи¬вани, и одолевши му, више од злата сијају и јасније од снега убелише се, и мисаона крила од невештаственог злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан нека пође са мном и нека пије" (Јн. 7, 37) „са источни¬ка живота мога" (Откр. 21, 6) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан. Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан." (Мт. 10, 37; 19, 27; Мк. 10, 29) Ово чувши треба све остављати и за његовим заповес¬тима похитати „узимајући крст и последујући Христу делајући научити презирати плотско, а уподобити се духовном бестелесном делу, јер ово је дело бесмртно." (Мт. 10, 38) Они који га искусе последују оном који рече: „Ходите к мени сви који се трудите и ја ћу вас умирити. Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем. И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је лако." (Мт. 11, 28-29) И затим, величајући смерне духом, обећа им да ће видети лице његово, а гладним и жедним обећа на¬сићење, а уплаканим обећа утеху бесконачну. (Мт. 5, 5) Ова обећања желећи, за слатким и добрим пастиром и учитељем Христом хитају, страдају њега ради и многе муке трпе како би савршене венце примили на небеси¬ма, распињући се живи, одричући се своје воље, кољући се ножем својевољним, ономе који се заклао нас ради оставивши све што је у свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божију остаје у векове." (I Јн. 2, 15, 17)
Зато ја грешни и лени, последњи од свих, монах Сава, молим се падајући на колена и вапим говорећи: У Христу љубљена и духовна браћо моја и оци, уподобимо се прекрасним овим трговцима који купише себи предивну ову куповину, јер сва своја имања дадоше и купише једини бесцени бисер Христа. (Мт. 13, 45) Угледајте се на мудре девојке које напунише светиљке своје милошћу и спремне изиђоше женику свом на ра¬дост. (Мт. 25, 1) Чувајте себе, о љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не ос¬тане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам вас ко сте!" (Мт. 13, 23; Лк. 13, 27) Бојећи се овог одговора, а желећи чути онај прекрасни глас: „Дођите, благо¬словени Оца мога, уђите у радост Господа свога", (Мт. 25, 34) понизимо се овде да се тамо узнесемо, (II Кор. 11, 7) плачимо овде да се тамо утешимо, гладујмо и жеднимо овде да се тамо наситимо, (Лк. 6, 21) покајмо се овде да милостивог Бога тамо нађемо. Ако и дође жалост, „сваку радост имајте, браћо моја, или када у на¬пасти различите упадате, знајући да искушавање вере ваше ствара трпљење, а трпљење нека окончава дело." (Јак. 1, 2-4) „Јер блажен је муж који претрпи напаст, јер ће, када буде искушан, примити венац живота, који спреми Господ онима који га воле." (Јак. 1, 12) Јер из¬рече: „Који претрпи до краја, спасен ће бити." (Мт. 10, 22) Јер „не варајте се, браћо моја." (Јак. 1, 16) Говоре неки од вас да ако дела не чиним, али верујем у Бога и спашћу се, па и беси верују у Бога; (Јак. 2, 19) „јер вера ова јесте чиста и неоскврњена пред Богом и Оцем." (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва. Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник? Видиш ли да вера по¬може делима његовим и кроз дела испуни се вера? И збише се књиге које веле: „Верова Авраам Богу и ура¬чуна му се у правду и другом Божијим назва се. Видите ли, дакле, да се човек оправда делима, а не само вером?" (Јак. 2, 20-24)
„Јер ово што чух испричах вам да и ви заједницу имате, а заједница наша је са Оцем и Сином његовим Исусом Христом. И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена. И ово је вест коју чух од њега и исповедам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема. Ако кажем да заједницу са њим имамо, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину. Ако ли у светлости његовој ходимо и заповести његове чувамо, да је и сам светлост, зајед¬ницу имамо са њим. И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха." (I Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што он душу своју за нас положи. И ми смо дужни за браћу душу полагати." (I Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо. Ово је заповест његова да веру имамо у Сина његовог Исуса Христа и да волимо један другога. Ко сачува заповести његове, у њему пребива, и овај у ње¬му." (I Јн. 3, 22-24) Јер „страха нема у љубави, пошто савршена љубав страх изгони, а ко се боји ње усаврша¬ва се у љубави. Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види? И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога. И сваки који верује да је Исус Христос Син Божији, од Бога је рођен. И сваки који воли родитеља, воли и рођеног од њега. По овоме разумевамо да волимо чеда Божија: када Бога волимо и заповести његове чувамо. Јер запо¬вести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет. И ово је победа која побеђује сав свет (I Јн. 4, 18-21; 5, 1-4) вера, нада, кротост, трпље¬ње, пост, мољење топло са сузама, а најпре над свим овим анђеоска лепота, смерноумно послушање и љубав, ради које сиђе к нама Син Божији, а ка овоме при¬лажући и незлобивост. „Не бивајте деца умом, него са пакошћу детињајте, а умом будите савршени," (I Кор. 14, 20) и верујем у Сина Божијег наћи ћете живот вечни и овде неоскудну храну ако сачувате ово што сам за¬поведио и проповедао ја смерни. Јер ово је истинити Бог и живот свима, и ако штогод запросите од њега, услишиће вас. (I Јн. 5, 20; Јн. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Дечице моја, пазите се и чувајте од зла да неко не оста¬не изван двора. Ако ли је, браћо, неко лен као ја, ра¬зобличујући своју укорену немоћ и кукавну леност и те¬гобу сна, ипак прени се, о љубљени, помисли на дарове које обећа Господ онима који га воле и који се труде ње¬га ради. Јер рече божаствени апостол: „Што око не виде и ухо не чу, нити на срце човеку дође, припреми Бог онима који га воле." (I Кор. 2, 9) „Јер тамо желе и анђе¬ли завирити", (I Кор. 1, 12) и затим рече: „Није слава света овог слична слави будућег века". (II Кор. 3, 11) Та¬кође и муке овога света ништа нису према онима, јер од њих, каже, дршће и сам сотона. (Јак. 2, 19) А знај, љу¬бимче, да страдалницима припада част и слава, а леним и непотребним по упокојењу телесном мука вечна. И све ово размотривши, у Господу укрепивши се, станите крепко против лености, одбацивши сваку гордост и су¬вишак зла. У кротости примите праву реч која може спасити душе ваше. Будите творци речи, а не само чи¬таоци, варајући се у себи. Јер ко послуша речи, а не чи¬ни заповеђено му, такав је сличан мужу који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и оде и одмах заборави ка¬кав беше. А који је проникнуо у савршени закон, слобо¬дан проводећи, он неће бити слушалац речи заборавља¬јући их, него је творац дела, блажен је он. (Јак. 1, 21-25)
Како треба да чините написах вам, да положите као неки вид мере, не само вама, него и онима који ће после вас боравити у овом животу. Указано вам је шта је подобно за душу и тело, те гледајући у то, имаћете помоћника Бога и пречисту његову Матер и моју иако грешну молитву, да несаблазно управљајући се пређете живот свој. Проведите подвизавани на добро. Ни на десно, ни на лево, него по снази, колико ко има моћи, царским путем теците опомињући се шта јесте. (Пр. 4, 27) Трудове плодова својих јешћеш. Блажен јеси, добро ће ти бити. Журећи се кроз уска врата и тесним путем који води у живот вечни, (Мт. 7, 13) један другога волећи, један другом покоравајући се, један другом терет носите, (Гал. 6, 2) покоравајте се једномислено свом старешини игуману. А молим вас, браћо моја, именом Господа нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и да не буду међу вама распре, него да сте савршени у тој мисли и вољи, (I Кор. 1, 10) куповину себи прикупујући као и прекрасни трговци, (Мт. 13, 46) спомињући у преподобним својим молит¬вама богопочившег оца нашег и наставника Симеона монаха, и моје недостојанство не заборављајући. Ово чинећи, истину говорим, у Христу сведочећи вам да ћете се непостидни наћи на страшном суду, примајући вечна добра. „Благодат и мир Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама у векове, амин." (II Кор. 13, 13)

Слово 2

О наслеђивању светог овог манастира преподобним оцем нашим Симеоном и Савом смерним

Благослови, оче!

Наш свети манастир овај, треба да знате, да ово место, које се не може упоредити ни са једним на земљи, беше опустело од разбојника. А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон мо¬нах, због врлине, то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да прими наш монашки лик. У њему топлом ранивши се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан", (Мт. 19, 29; 10, 38) царство свога отачаства оставивши и све што је на земљи, и избегавши из света који поробљава душу, у ову дође пустињу месеца новембра, другог дана, године 6706 (1197). И хтеде он блажени, да као што и тамо оправда своје царство, тако да буде и овде. Пожелевши да за вас нађе место спасења, испроси у цара место ово пусто и узе мене грешног из Ватопеда, и на месту овом настанивши се, проведе нешто мало времена са мном, а велики и натприродни подвиг прешавши, осам месе¬ци провевши, у вечно блаженство пресели се.

Глава 12

О слободи манастира

Заповедам, дакле, свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од свих ту власти, и од прота и од других манастира, и од било којих владика, и да није ни под чијим правима, нити царским, нити црквеним, нити ичијим другим, осим под једином свеопеваном Богородицом Наста¬вницом и молитвом преблаженог и светог оца нашег који игуманује у њему. А треба га чувати, и управљати, и водити и њим владати још и хрисовуљама блажених царева, којима се слободно и без потчињавања било чијој власти још тврђе привезује. Да имате непоколе¬бљиву и неизмењену слободу, која неће никада пропасти.
Ако ли ко усхте некада, у неко време, било под којим начином да поработи ово, или да учини под неком влашћу, било од црквених људи, или од световних, или сам игуман, или ко од братије у њему, покренут демонским искушењем, да је крив не само божаственом телу и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматери Госпођи нашој Доброчинитељки, него и под анатемом да буде, као што рече божанствени апо¬стол, и клетву да има 318 светих и богоносних отаца, и наследник да буде издајника Јуде, и саучесник оних који викаху: „Узми, распни га!" (Јн. 19, 15) и „Крв његова на нас и на децу нашу!" (Мт. 27, 25) Јер многим знојем и трудом обнови се ово запустело место и сврши се. И заповедише они који су га поставили да буде сло¬бодно. Ако ли се злом и лукавом вољом догоди да падне под власт упропаститеља и лукавих људи, који се ни на шта друго не обазиру осим на корист погубну, кукавно ће кукавник учинити. И не само ово, него и крстове блажених царева, који богољубивом вољом написаше хрисовуље, слободу дајући манастиру. Трипут је тај јадан и трипут проклет, когод да је, ко ово погази не позивајући се ни на шта. Ко би тако нешто учинио а да не буде после кривац? Нека ово буде на овај начин заповеђено.