Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског.
Пренос моштију Светитеља Саве би за вријеме благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешеву. А то бијеше овако...

Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13. јануара 1236 г.) и од сахране светог му тијела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намјесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лијепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднио ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским пријестолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и пријестола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство".
Краљ се веома обрадова приједлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника ка своме тасту бугарском цару Асену са молбом да му да тијело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тијело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тијело, као што видиш, лежи у цркви Божијој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку.
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство".
Цар бијеше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје савјетнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тијело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утјешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вијернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божијој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико прије што Свети ништа није завјештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав бијеше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнијева од Бога, Владислав се ријеши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, прије но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најприје у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповиједаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагријешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најприје учини да ти побјегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди гријехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј вјеру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднио многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче".
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да Светога однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посјета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека биједа. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тијело Светитељево.
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осјећаше да се тиме обогатио богатством драгоцјенијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би одслужена света Литургија, онда би отворен његов часни гроб. Тијело Светога би нађено потпуно цијело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова бијеху свијетле и цијеле, а миомир као најљепши мирис разли се по цијелом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцјељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцјељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповиједи да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцјељења.
Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завјета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом вјерујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и цјеливаше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вјером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцјељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и пјесмама. И кад стигоше у манастир Милешеву, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав бијеше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.
Послије не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеви јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тијело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напријед у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцјељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцјељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.

Молитвама Светога Оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне.
Амин.