И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. Овај човек долази са великом злобом да куша Исуса. Када су фарисеји видели да су садукеји посрамљени и да је народ Господа похвалио због мудрости, они Му прилазе кушајући Га, да виде да ли ће Он нешто додати првој заповести, не би ли тако нашли повода да Га оптуже како исправља Закон.
Али, Господ разоткрива њихову злобу, јер они нису дошли да нешто науче, већ су као људи без љубави радије хтели да Му напакосте у својој зависти. Он им открива љубав која је већа од других заповести и поучава их да Бога не треба љубити половично, већ целог себе предати Богу. Можемо разликовати три основне способности људске душе: вегетативну, анималну и разумну. Када човек расте, храни се и рађа себи слично сличан је биљкама. Када осећа гнев и пожуду сличан је животињама, а када размишља назива се разумним. Погледај сада, како су ове три способности заступљене у овој заповести: "Љуби Бога свога свим срцем својим" - где мисли на анималну способност људске душе; "и свом душом својом" - овде је реч о вегетативној способности, јер су биљке живе и покретне су; "и свим умом својим", што се односи на разумну (словесну) способност душе. Другим речима, Бога морамо љубити целом својом душом, то јест морамо Му се предати свим деловима и силама душевним. "Ово је прва и највећа заповест", којом се вежбамо у побожности. "А друга је као и ова" и она подстиче људе да према другима буду праведни. Заправо, постоје две ствари које човека одводе у пропаст. То су нечастива учења и порочан живот. Да не бисмо, дакле, пали у безбожна учења (то јест у јереси), треба да љубимо Бога, а да не бисмо живели порочним животом, треба да љубимо ближњега свога, јер онај који љуби свога ближњега испуњава и све друге заповести, а онај који испуњава све заповести, истински љуби Бога. Тако ове две заповести зависе једна од друге и међусобно су повезане пошто у себи садрже све друге заповести. Где сте видели да онај који љуби Бога и ближњега свога, краде, злопамти, чини прељубу, убија или живи у блуду? Овај је законик, дакле, у почетку хтео да искуша Господа, али после Христовог одговора он се покајао и добио похвалу од Господа, као што наводи Марко, који каже да га је Господ с љубављу погледао и рекао му: "Ниси далеко од Царства Божијега." А кад се сабраше фарисеји, упита их Исус говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? И нико му не могаше одговорити ни ријечи; нити смједе ко од тога дана да га запита више. Пошто су фарисеји мислили да је Он само обичан човек, Исус их разуверава и преко Давидовог пророштва открива им истину да је Он такође Господ и Бог, објављујући тако Своју божанску природу. Када су фарисеји казали да је Христос "Син Давидов", то јест, обичан човек, Он им је одговарио питајући их како Га онда Давид назива Господом, и то не само да Га просто назива Господом него по надахнућу, то јест, онако како му је откривено благодаћу Духа Светога? Овим речима Господ не пориче да је Син Давидов, већ само показује да није обичан човек који потиче од семена Давидова. Господ им поставља ово питање да би фарисеји сами питали и научили оно што не знају, те да би правилно одговоривши поверовали или пак да би, не знајући шта да кажу, отишли посрамљени и више се никада не усудили да Га питају о томе.
Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски |
