Зашто се међу собом свађају супружници који су једно другоме најближи? Први, (али не и главни) разлог је то што младенци послије свадбе више сазнају једно о другоме. Навике, недостаци који се нису видјели прије брака или су се скривали, сада избијају на видјело. Људи понекад престају да пазе на себе. И с тим се понекад није ни мало лако помирити и саживјети. Али постоје још и други разлози. Подругљиве ријечи које лако опраштамо нашим пријатељима и колегама, или просто мало познатим људима, врло нам је тешко да опростимо нашим вољенима. Наравно, нама је заповијеђена љубав према свима. Али често, саслушавши увредљиву реплику од случајног човјека, ми кажемо: "Ма шта ја имам с њим?" И брзо заборављамо тај догађај. Напротив, невина шала и примједба од супруга или супруге може веома болно да рани. "Од тебе то никада нисам очекивао!" Увредљивост је свакако изазвана самољубљем. Нама се чини да толико волимо ближњег да и он мора само да нас радује, да морамо бити достојни његове љубави. Рањено самољубље је недостатак љубави у нама самима. Супружници, нарочито млади, често су склони да идеализују једно друго. Ако идеал почиње да се понаша не онако како бисмо ми жељели, настаје конфликтна ситуација: "Како си могла тако нешто да учиниш? Па ја сам те сматрао најбољом женом на свијету?!" Како избјећи породичне свађе и увреде? Најважније је научити да се оне спречавају. Догађа се да муж и жена имају карактерне особине и недостатке с којима неко никако не може да се помири, а други за сада није у стању да изађе с њима на крај. Понекад неке одређене теме приликом расправе обавезно доводе до породичног раздора. Знајући све то, треба дјеловати попут доброг морепловца који води брод заобилазећи подводне стјене и плићаке. Сва та проблематична мјеста треба познавати, добро проучити и трудити се да се она избјегавају. Навешћу пример. Једном смо супруга и ја оставили дјецу да их пази бака и одлучили смо да се одморимо, да одемо на изложбу или просто да се прошетамо. Али догодило се да смо изашли на погрешној станици метроа. Затим смо још дуго лутали по улицама и најзад смо дошли до музеја. Сјећам се како сам се тада наљутио на жену: па управо ми је она показала погрешан пут. Али већ код куће сам схватио да сам поступио потпуно неправилно, јер због мале дјеце моја супруга се веома рјетко вози метроом, тако да је требало на себе да се љутим. Од тада је одговорност на маршути била на мени и наше заједничке шетње су почеле да нам доносе радост, а не љутњу. Други пример. Мужа веома љути женино дуго спремање, а то доводи до кашњења и нервозе. Ту постоје два пута: бесконачно се свађати због тога и препирати се или избјегавати сукоб. Рецимо, дати супружници више времена да се спреми, урадити дио посла у кући да би се она растеретила или јој просто помоћи да среди ствари. Психолози дају овакав савјет. Ако вам нешто јако смета и раздражује вас у другом човјеку (рецимо, муж не долази на вријеме на вечеру), у себи се смиравате: " Ја бих, наравно, јако хтела да муж долази на вријеме, али то уопште не значи да то тако треба да буде". Овај савјет садржи рационално језгро. Живот у браку је увијек тражење компромиса, успостављање равнотеже, ношење бремена једно другог. Резултат тога је да добијамо оно веће. Најлакше је извикати се и увриједити се. Али да ли ће бити лако послије тога? Мира у души нема, већ само туга и стид због сопствене неуздржаности. Не треба обраћати пажњу само на туђе недостатке, већ у првом реду на властите. Треба схватити какве нам заправо стране карактера нарочито сметају у нашим односима и на све могуће начине се трудити да их исправљамо. Не дајте пламену да се разгори. Умјесто да се затим гаси пожар, боље је прећутати, претрпити, понекад просто некуда отићи на кратко вријеме. Најгоре је чекати и захтјевати пажњу и љубав, треба сами да дајемо љубав. Брак ће само онда бити срећан, када оба супруга буду вољели и жалили другога више од себе. Понекад чекамо празник (у дословном и преносном смислу) и јако смо ожалошћени када ништа не добијемо. Нема ни весеља ни радости. Да би празник испао упечатљив и остао у сјећању треба се за њега припремити, организовати, дамо му смисао, и што је најважније, треба уложити личне напоре. Тада ће догађај остати у дугом сјећању. Увјек је блаженије давати, него примати. А у браку нарочито. Јер људи су већ једна цјелина и, пружајући радост другоме, ми поклањамо ту радост и себи. Напротив, рањавајући себи блиског човека, ми наносимо трауму својој властитој души. Човек није статичан, он не стоји на мјесту, он се мјења. И неће нас увијек радовати. Али ако волимо једно друго, памтићемо свијетле тренутке наше заједничке биографије и они ће нам помоћи да преживимо тешке периоде. Како је говорио један лик Јевгенија Леонова из филма Велики одмор: "Живот је пут: час одрон, час рупа, час мотор стане, а треба возити даље".

Свештеник Павле Гумеров
ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свијету