Дрaга браћо и сестре,

обзиром да смо полако ушли у петровски пост и да нам се ваља кроз пост, молитву, и покајање припремати за Свете Тајне исповјести и причешћа, управа парохије грахово је нашла за сходно да Вам и по овоме питању да нека основна упуства за пост и причешће.
Ове године, петровски пост траје шест недјеља, тако да ће мо имати времена да све ово, о чему ће мо у наставку текста говорити, спроведемо у дјело.

Овдје нећемо нашироко и надугачко писати ни о посту ни о исповјести ни о причешћу, већ Ће мо Вам дати само основне смијернице, шта је то пост,шта је то исповјест и шта је то Свето причешће и како се према њима треба правилно односити.

Пост је установљен још у рајском врту, када је Господ Адаму рекао да једе са сваког дрвета у рају осим са дрвета познања добра и зла. Ово је прва заповјест о посту и она се протеже све до наших дана.

Разликујемо двије врсте поста и то: тјелесни пост и духовни пост. Тјелесни пост се састоји у одрицању од мрсне хране и алкохолних пића. Разлози због којих нам Црква забрањује да у дане поста једемо јаку, мрсну храну су двојаки. Прво, вјерујем да је већина савременог свијета љубитељ меса и месних прерађевина али и остале хране која је мрсна. Суштина забране на ову храну односи се на вјежбу самоконтроле, тј. да се научимо да заповједимо себи да нећемо одређено вријеме јести ту храну већ ћемо се жртвовати и тиме учврстити своју вољу. Тиме ми постајемо власници своје воље што и треба да будемо. Јер уколико нисмо у стању себи да заповједимо да неко вријеме нећемо јести мрсну храну или пити алкохол, ми онда нисмо слободна бића, већ робови који немогу да се отргну најобичнијој храни или пак неком пићу. Ствар је дакле врло једноставна. Други разлог зашто за вријеме поста Црква забрањује да једемо ову храну јесте борба против страсти а оне највише нападају човјека за вријеме молитве и угађања Богу. Огромно светоотачко искуство у Цркви каже да сит човјек, пуног желудца, није у стању борити се против ових страсти већ је лијен и брзо подлијеже искушењима. Са друге стране, човјек који пости, који једе храну која мање оптерећује организам лакше се бори са страстима и лакше их побјеђује. О овоме можете читати у многим свједочењима Светих отаца али вјерујем да су се многи од вас на властитом примјеру увјерили да је ово истина. Духовни пост се састоји у духовном усвршавању. Шта би то требало да значи? Дакле, за вријеме поста ( што не значи да за вријеме поста не треба ) требамо умножити своје молитве према Господу, Богородици и Светитељима, требамо што чешће долазити у своје Свете храмове на Свете Литургије и остала богослужења, требамо из коријена да промјенимо своје понашање и свој живот уколико они нису у складу са моралним начелима православног хришћанства, требамо да чинимо добра дијела, милостињу, требамо да поведемо рачуна о нашем понашању, требамо да се измиримо са онима са којима смо у некој свађи, да опростимо једни другима гријехове наше ( јер ако не опростите једни другима гријехе своје, ни Господ вама неће опростити гријехове ваше, каже се у Св. Писму ), треба да очистимо своје срце од сваке страсти и гријеховне помисли, треба да из себе избацимо лаж, срдитост, љутњу, клевету, злопамћење, гордост, среброљубље, разврат, завист, гњев и сваки други гријех а умјесто ових гријехова да уселимо у душу своју смјерност, дарежљивост, моралну чистоту, милосрђе, уздржљивост, кротост, љубав према Богу и ближњима својима и сваку другу врлину. То су дакле, браћо и сестре тјелесни и духовни пост. Овдје ваља напоменути, јер доста народа не зна, да су правила поста веома строга и да се пост углавном спроводи по тврдој монашкој пракси, а то је пост на води, без уља и рибе. Међутим, савремени свијет је донекле „ смекшао “ ову праксу цркве тако да је данас пост постао мало блажи него што је то случај и данас по манастирима. Поједини свештеници дозвољавају својим вјерницима да се причесте ако посте и само једну недјељу у току поста. Ово се пак ради у случајевима гдје је особа болесна, стара или због неке друге слабости није у стању да пости цјели пост. Овакве особе обично посте једну недјељу на води и причесте се. То је дозвољено али не без благослова и знања наддлежног свештеника. За остале вјернике важи правило да треба да се пости цјели пост. С тим што би се за причешће спремали постом на води, а оних седмица када се не мисле причешћивати постили би на уљу. Овакво начин поста није правило цркве, већ се н појавио као снисхођење вјерницима. Правило поста је много строжије и теже. Зато не треба сада и у овоме већ снисхиодљивом правилу саби допуштати луксуз да пост још више ублажавамо, јер овако онда ништа нећемо створити и тај пост ће изгубити свој смисао. Наравно овдје говоримо о тјелесном посту. Дакле, праксе су различите, од храма до храма од свештеника до свештеника, али је суштина увијек иста. Неки ће свештеник схисходити више због неких одређених разлога, неки ће опет построжити пост појединима и тако даље, све у свему ово су све нормалне ствари и то неби смијело никога да збуњује. Код нас у Грахову је конкретно неписано правило да се пости сваки пост, цјели пост на уљу осим у оним седмицама када се планирамо причестити јер се тада пости на води. Изузетак могу бити болесне и старије особе које нису у стању физички издржати пост на води, али ово све иде по благослову и знању надлежног свештеника, никако самовољно.

Послије поста, врло важан дио хришћанског живота је и Света Тајна исповјести или покајања. Да би се исповиједали како приличи, морамо се припремити. Припрема за исповјест има само један циљ: да нас наведе, да себе видимо онакве какви заиста јесмо пред Богом, да бисмо могли исповиједати своје гријехе у искреној нади опроштења. Да бисмо исповиједали своје гријехе морамо знати шта је гријех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо.

Ту настаје велики проблем за многе од нас немамо, наиме, прикладна мијерила према којима бисмо себе оцијенили. Често процјењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље. На примјер, процјењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу : „ Ми смо нормални, просјечни, као и други, не гори ...“. Или према критеријумима које нам пружа друштво: „ Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини... “. Или према некој увјежбаној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вриједност: " Идемо у цркву кад можемо, упалимо свијећу, славимо славу ...“. Или коначно према старозавјетним мјерилима која су веома добра али не сасвим уравни са оним што је хришћанско: Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу ...“.

Овај проблем је свеприсутан у нашем народу, јер, на жалост, због вишедеценијског безбожног комунистичког режима, генерације су одрастале без вјерске културе и знања и наш дефинитивни проблем је вјерско не знање. Због вјерског не знања ми и имамо мјерила као горе наведена, која су само површна и нису задовољавајућа. Потребно је дакле усвајати знање о правилном начину хришћанког живота. Ово знање се стиче на различите начине. Наша дјеца, хвала Богу, стичу га у својим школама гдје уче православну вјеронауку, они који не иду у школе, требају што више и што чешће да одлазе у своје цркве ида се са својим свештеницима консултују око правила хришћанског понашања, да читају поучне и прикладне књиге са вјерском тематиком или пак да о томе сазнају са разних медија који су нам данас доступни. Само стицањем знања о својој вјери, ми ће мо имати права мјерила према којима ће мо онда знати себе правилно оцјенити, знаћемо сами себи поставити дијагнозу и утврдити на којој смо степеници духовног узрастања.

Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиљан поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процјена учињена тачно према хришћанским мјерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа.

Последњи корак у припреми за исповјест јесте "исправка" оних промашаја, гријехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на примјер, да не можемо исповједати крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гњев, уколико се не извинимо оном кога смо увриједили.

Да је то услов покајања, јасно је постављено у причи Самог Спаситеља када нам говори : кренемо ли да принесемо свој дар на олтар ( дар-покајање, олтар-исповјест пред свештеником ), па се сјетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се с њим помиримо прије него што свој дар принесемо

Чак и тада, међутим, морамо бити пажљиви, да не бисмо још више згрјешили показујући своје поправљање грешака, користећи своју наводну "хришћанску побожност" као прилику да се погордимо, или размећемо и хвалишемо. Наше поправљање живота треба да је непримјетно; тихо, тајно, чак нијемо. Али у сваком случају, тај корак мора се обавити пре исповјсти, и најважније прије Светог причешћа.

Такође, требало би да нам буде јасно да број молитви и дужина поста у исповјсти, не могу замјнити неопходна дјла истинског покајања. Тако, онај који инсистира да добије благослов за Свето Причешће на основу тога што је "прочитао све молитве и постио недељу дана", а и даље одбија да се помири са својим братом, комшијом или пријатељем, мора схватити да ти ритуали не значе ништа, апсолутно ништа, ако су одвојени од правог хришћанског живота : “ Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је... Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша", каже се у Светом Писму.

Још једна ствар је овдје важна да се напомене, а примјећено је да вјерници овдје гријеше. На исповјест долазимо да бисмо исповједали своје гријехе. Треба да их искажемо јасно и отворено, без уплитања сувишних детаља, али и без прикривања истинског зла уопштавањима као што су "уобичајене ствари", "домаћи гријеси", "свакодневни греси", итд. нарочито треба избјегавати говорити о туђим гријеховима, што је такође примјећено, јер ми на исповјести нисмо у својству ничијег адвоката, већ одговарамо само и искључиво за себе и своју душу.

Треба да схватимо да на исповјести стојимо пред живим Богом који слуша наше ријечи и гледа у наше срце, те тражи истинско покајање за гријехе којесмо учинили. Свештеник који исповиједа је само свиједок ваше исповјести, Бог опрашта гријехове, али је и свештенику дао власт да опрашта или везује гријехове људксе “ све што свежете на земљи биће свезано и све што разријешите на земљи биће разријешено, којима опростите опростиће им се а којима задржите гријехове њихове, задржаће се “, каже Христос ученицима својим.

Света тајна причешћа је најузвишенија тајна коју је Бог открио човјеку како би се овај њоме сједињавао са својим Створитељем и тако постајао богосличан, што је и крајни циљ људскога живота, а то је задобити боголикост, постати као бог. Бог је човјека створио безгрешним, односно, са могућношћу да изабере да ли ће живјети по божијим заповјестима или не , односно, да ли ће гријешити или не. Познато је свима да је први човјек Адам изабрао пут који га је одвео у гријех и смрт. И од тада, гријехом адамовим затровано је цјело човјечанство а и природа уздише и пати. Управо из тога разлога, бог шаље сина свога Јединородног да покаже ограховљеном свјету пут спасења, а тај пут се састоји у самоодрицању, страдању и трпљењу а све је то потковано вјером надом и љубављу које се само кроз Христа и у Христу остварују и у потпуности доживљавају. Зато нам Христос као Пут Истина и Живот даје своје Свето Тјело и своју Свету Крв којима се на Светој Литургији сједињујемо са Живим Богом и тако постајемо са Њим једно. Узимање Светог Тјела и Крви Христове на Светој Литургији назива се Света Тајна Причешћа

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на свештеников позив - "са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио св. Причешће: "Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње."

Из овога искуства првих хришћана се дословно види колика је светост и важност Свете Тајне причешћа и то не само тада за њих, него и сада за нас и за све будуће нараштаје и генерације.

Важно је схватити и разумјети, да без Свете Тајне причешћа заиста нема спасења у Цркви Христовој. Не смије мо се заваравати са којекаквим флоскулама или мудријашким изрекама, којима би смо можда покушали оправдати своје не причешћивање, јер, ријечи су Христове просте, јасне и упућене цјелом вјерном народу да : . Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Са овим ријечима Христовим, све је речено.


Написао протонамјесник Александар Рељић