О ТРПЉЕЊУ
Када си узнемирен, никада не питај због чега и зашто. То никада нећеш пронаћи у Светом Писму. Уместо тога, Писмо говори: „Ако те неко удари по десном образу, окрени му други. Веома је тешко ударити некога по десном образу, а то би требало да се схвати као: ако неко почне да те клевеће, или да те изазива неправедно, то значи да те удара по десном образу.
Не гунђај, већ носи овај ударац стрпљиво, и окрени леви образ, то јест, сећај се твојих прошлих недела. Ако си у том тренутку невин, онда си много грешио у прошлости; овим ћеш бити убеђен да  заслужујеш казну. Само-оправдање је велики грех.“
„Баћушка, научи ме трпљењу“ – рекла је једна сестра – „Учи,“ одговорио је Старац, „и почни да будеш стрпљива са разочарењима која налазиш и која срећеш.“
„Ја не могу да схватим, како се ти не узнемирујеш увредама и неправдом.“ Старчев одговор: „Сама буди праведна и не узнемиравај никога.“
Старац Амвросијe Оптински 20.10.2010.

ЛЕЊОСТ И УТУЧЕНОСТ

Досада је унук утучености (унинија) и кћер лењости. Да би је отерао, непрегни се у послу и немој бити лењ у молитвама: онда ће досада проћи и ревност ће доћи. А ако овом додаш смирење и трпљење, онда ћеш ослободити себе многих пропасти.“

Постављајући понекад себи, сопствено питање: „Зашто људи греше?“, Старац би одговарао: „Или из незнања шта треба да чине, а чега да се клоне; или ако знају, заборављају, а ако не заборављају, онда јер су лењи и постају мрачни, утучени.

Обрнуто: као што су људи веома лењи, када треба да се чине добра дела, тако веома често заборављају своју главну одговорност, служење Богу. Лењост и заборавност воде у изузетну безосећајност или незнање.

Ово су три људождера: униније или лењост, заборавност и незнање, због којих је цео људски род везан у окове неодлучности. После чега, следи нехат и неопрезност са свим мноштвом злих жеља.

Из тог разлога се молимо Царици Небеској: „Пресвета...“

Старац Амвросијe Оптински

19.10.2010.

О МИЛОСТИЊИ

Старац Амвросије је знао да каже следеће о делима милосрђа: „Свети Димитрије Ростовски је писао: ако се човек попне до тебе на коњу, и преклиње те, дај му га. Нећеш бити одговоран како ће он користити твоју милостињу.“

И још: „Свети Јован Златоусти говори: почни са давањем сиротињи, са оним што ти није потребно, што само лежи около непотребно, онда ћеш бити у ситуацији да даш чак и више о сопственом трошку, а на крају ћеш бити спреман да даш све што имаш.“

Старац Амвросијe Оптински

18.10.2010.

О ЉУБАВИ

Љубав обухвата све. Са оним, који је благонаклон према својим ближњима – кроз тежњу срца и понашање, покренуто не само дужношћу или жељом – ђаво није у стању да се бори.

Наравно љубав је виша од свега. Ако видиш да немаш љубави у себи, али желиш да је задобијеш, онда чини дела љубави, чак иако без љубави на почетку. Бог ће видети твоју жељу о патње и усадиће љубав у твоје срце. „Они који имају нечисто срце, не треба да очајавају, јер уз Божију помоћ га могу променити. Све што ти је потребно, јесте да стражиш над собом пажљиво, да не дозвољаваш да ти могућност да будеш благонаклон према ближњем промакне, откривај своје мисли старцима и буди благонаклопн до краја. Наравно, ово се не може десити изненада, али Бог је врло стрпљив.Он прекидса живот особе, само када види да је спремна да пређе у вечност, или, када види да нема више наде за његово побољшање.

Старац Амвросијe Оптински

17.10.2010.

О ХРИШЋАНИМА

Најважније је за хришћанина, посебно за свештеника, да се научи молитви. Молитва има  суштинску важност у људском  животу. Њено деловање није механичко  него је у сарадњи са слободном вољом чоековом. Не смете се предавати свету у којем живите! Човек треба да се преда молитви и да на тај начин остварује савршенство и достиже блаженсто. Бог нас је створио по својој слици, али ми нисмо савршени као Он и не можемо рећи да нам молитва и Његова помоћ нису потребни. Бог ће нам помоћи и да се молимо. Онде где смо ми немоћни да нешто учинимо, помоћи ће нам Божја благодат, ако смо се ми заиста довољно трудили. Учинимо ми свој део посла, а оно што превазилази наше моћи препустићемо Богу!

У нас сви  гледају. Све очи упрте су у  Цркву, а Црква је снага Сина Божјега. Ми немамо права да је унижавамо  својим самовољним поступцима.

Патријарх Српски Павле

16.10.2010.

О ПОКАЈАЊУ

У циљу да пружи неопходно разумевање о моћи и важности покајања, Старац Амвросије би говорио: “Каква су времена пред нама! Раније, када се неко искрено кајао за своје грехе, он би мењао свој начин живота и живео непорочно. Али сада се често догађа, да током исповести особа наведе све своје грехе, а онда наставља да живи непромењено."

Старац је саопштио још једну поучну причу: «Демон у облику човека је седео и њихао ногама. Видећи га духовним очима, Старац га је упитао: «Зашто не ради нешто?" Демон је одговорио: "Па немам шта да радим, сем да њишем ногама, јер људи све раде боље него ја."

"Постоје три услова за спасење. Свети Јован Златоусти каже:

а) Не греши

б) Ако си грешио, покај се

в) Они који се не кају на прави начин, морају да носе своје туге, када их сналазе

"Дешава се", знао је да каже Баћушка, "да иако су наши греси опроштени кроз покајање, наша свест не престаје да нам их представља. Као поређење, упокојени Старац Макарије, знао је да показује свој палац који је био посечен, пре дуго времена: бол је одавно прошао, али је ожиљак остао. Управо тако је и након покајања, ожиљци остају, то јест, укори савести."

"Иако Бог прашта грехе онима који се кају, сваки грех захтева очишћујућу казну. На пример, након што је Христос рекао Покајаном Разбојнику: "Данас ћеш бити са Мном у Рају," његова колена су пребијена. А шта мислите, како је било висити само на својим рукама, са сломљеним чашицама, три сата? То је значило да он мора да очисти себе кроз патњу. Очишћење оних грешника, који су умрли одмах након покајања, врши се кроз молитве Цркве а они, који су још живи, морају очистити себе кроз промену свог начина живота и милостињу која би покрила њихове грехе."

Старац Амвросијe Оптински

15.10.2010.

ВЕРУЈУЋИ У ГОСПОДА ОСТВАРУЈЕМО СМИСАО ЖИВОТА

Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи.

Патријарх Српски Павле

14.10.2010.

О НЕВЕРЈУ

„Поменула сам једном Баћушки,“ писала је једна од његових духовних кћери, „породицу, које сам веома жалила, јер нису веровали ни у шта, ни у Бога, ни у живот после смрти. Сажаљевала сам их јер то можда није њихова грешка, захваљујући којој су доспели у неверје, или можда је то пак, неки други разлог.

Баћушка је протресао главу и рекао врло љутито: „Нема оправдања за невернике. Свето Писмо је написано за свакога, баш за свакога, чак и незнабошце;  након свега, знање о Богу је усађено у нас на рођењу, тако да сами себе треба да криве. Питаш ме, да ли се можемо молити за њих. Наравно, можеш се молити за било кога.“

Старац је такође рекао да се неки одричу своје вере, опонашајући друге, али и кроз лажни стид. Ево примера: постојала је особа која није веровала у Бога, из следећег разлога.

Током рата на Кавказу, када је морао да се бори и у јеку битке, када су меци пролетали поред њега, сагао се, загрлио свог коња, све време говорећи: „Пресвета Мајко Божија, спаси ме.“ Касније се, када се присећао овог догађаја, а његови другови му се смејали, он одрекао својих речи.

Овде је Старац додао: „Да, лицемерје је горе од неверја.“

Старац Амвросијe Оптински

13.10.2010.

О ХРИШЋАНСКОЈ РЕВНОСТИ

Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: "Ревност: за дом твој изједа ме". Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: "Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму" (Рим. 10, 2).

Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога!

Патријарх Српски Павле

12.10.2010.

О СМИРЕЊУ

Мораш смирити себе пред сваким и сматрати себе горим од сваког. Ако нисмо нанели увреду, која је била извршена од других, онда је то можда јер нисмо имали прилике, или су ситуација и услови били другачији. Док у свакој особи постоји нешто добро и нежно, сви ми обично видимо њихове мане и не примећујемо ништа добро у њима.

На питање да ли неко може да жели духовно савршенство, Старац је одговрио: „Не само да можеш, већ се мораш трудити да усавршиш себе у смирењу, то јест, да сматраш себе у свом срцу, да си мањи од сваког људског бића и сваког створења. Природно је и суштински да  грешно људско биће смирује себе. Ако то не ради, онда ће бити смириван условима, уређеним ради користи његове душе. Током периода среће, човек обично све приписује себи, својој слабачкој снази и такозваној моћи, али чим га нека врста несреће задеси, он моли за милост од замишљеног непријатеља.

Старац је такође испричао како случајне околности смирују човека: „Једном, човек је организовао свечани ручак и послао слуге да позову његове госте. Суочен са слугом прилично неугледног изгледа, један од гостију га је упитао: „Немој ми рећи да твој господар није могао наћи бољег слугу, него што си ти?“ На ово, слуга му је одговорио: „Наочите слуге послане су наочитим гостима, а мене је послао вашој милости.“

Старац Амвросије је даље поучавао своје ученике о смирености: „Једном је посетилац дошао да види Игумана Мојсеја, али не нашавши га кући, отишао да види његовог брата, Оца Антонија.

Током разговора, посетилац је поставио питање: ‘Реците ми баћушка, коју врсту поука чувате?’ Отац Антоније му је одговорио: „Имао сам мноштво поука; живео сам у пустињи и манастирима и сви су имали различита правила. Сада остаје само један труд: ‘Боже смилуј се на мене’“.

Старац је такође испричао како је "Једна жена лутала овде и тамо, прво у Кијево, па у Задонск, а један старац јој је рекао: ‘Све ово нема никакве користи. Седи мирно и изговарај молитву Мудрог Разбојника.“

Старац Амвросијe Оптински

11.10.2010.

О БЕСКОНАЧНОЈ ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ

Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Патријарх Српски Павле

10.10.2010.

О ПАТЊИ

"Бог не ствара крстове за људе, то јест, очишћења кроз духовне и физичке патње. И колико год би тај крст могао бити тежак за појединца, дрво које је дало грађу, израста из земље његовог срца."

Старац је такође говорио: "Ако особа иде правим путем, за њега нема крста. Међутим, када почне да се тетура са једне на другу страну, онда се различити околности појављују, које га враћају назад на прави пут. Ови елемнти сачињавају крст за човека. Наравно, они се појављују различити, свакоме према сопственој потреби."

"Некада је крст умни, који збуњује поједина грешним мислима. Али особа није крива, ако се не слаже са њима. Старац је навео пример: ‘Једном је једна подвижница, дуго времена била узнемирена због имања нечистих мисли. Када се Христос појавио и отерао их, она је завапила Њему: ‘Слатки Исусе, где си био све до сад?’ Христос је одговорио: ‘Био сам у твом срцу.’ Питала је: ‘Како то може бити? Али моје срце је испуњено нечистим мислима.’ А Христос јој је одговорио: ‘Схвати, према томе, да сам био у твоме срцу, и да ти ниси била наклоњена тим нечистим мислима, већ штавише, трудила си се да ослободиш себе од њих. Пошто ниси била у стању, патила се, на тај начин припремајући место за Мене у твоме срцу."

"Понекад се патње шаљу невиној особи, тако да би она, по угледу на Христа, патила за друге. Сам Христос је патио за људе. Слично Њему, Његови Апостоли су били мучени за Цркву и народ. Имати апсолутну љубав, значи патити за ближње."

Старац Амвросијe Оптински

09.10.2010.

СМИРЕНОСТ – МАЈКА ВРЛИНА

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила.

Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Патријарх Српски Павле

08.10.2010.

О СПАСЕЊУ

По речима Петра Дамаскина, док Хришћанин живи на земљи, његово спасење је увек између страха и наде. Али људи и даље трагају за потпуним испуњењем на Земљи, и очекују их од места и људи, док Сам Христос говори у Писму: „Имаћете невоље у свету“. Ове речи јасно показују да без обзира, где се Хришћанин налази, не може бити без неке врсте патње. Постоји само једна утеха – у испуњавању заповести Писма, као што Псалм говори: „Велики мир имају они који љубе закон Твој, и у њих нема спотицања“. (Пс. 119:165).

Ако нас неко или нешто куша или збуњује, то јасно показује да се не односимо правилно према законима Божијим, међу којима је највећи, онај о суђењу и осуђивању било кога. На Страшном Суду, свако ће бити прослављен или посрамљен по својим делима. Стари Завет заповеда да се побринемо за наше спасење и напредак душе. О овоме ми највише треба да бринемо.

Нас Бог не присиљава против наше воље, већ нам пре нуди избор за наше опредељење, и управо кроз слободну вољу, појединци се окрећу ка добру или ка злу. Према томе, бескорисно је да се криве они који живе око нас, као да нам они сметају или спречавају наше спасење или духовни напредак.

Старац Амвросијe Оптински

07.10.2010.

ЖИВЕТИ ПО НАУЦИ ЕВАНЂЕЛСКОЈ СВАКОГА ДАНА, ЧАСА И МИНУТА

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута.

Патријарх Српски Павле

06.10.2010.

О ТОМЕ КОЛИКО БРИНЕМО ЗА НАША ТЕЛА, А КОЛИКО БРИНЕМО О НАШИМ ДУШАМА

Свето Писмо говори: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8,26). Толико је драгоцена људска душа. Драгоценија је од целе земље са свим њеним богатствима и блаженствима. Међутим, застрашујуће је мислити о томе, колико мало ми схватамо вредност душе.

Од јутра до вечери, управљамо све наше мисли на тело, кућу за црве, овај пали мртвачки ковчег, а на Божије најдрагоценије и највољеније створење, на Његови слику славе и величанства, једва потрошимо једну мисао у недељи. Потрошимо најбоље године свог живота у служењу нашем телу, а само последње минуте нашег оронулог, старог доба на припрему за вечно спасење.

Свакодневно, телу се повлађује пуним чашама и раскошним јелима, као на прослави богатог човека, док душа једва скупља мрвице, речи Божијих на Његовом прагу. Безначајно тело се пере, облачи, чисти, украшава свим могућим ризницама природе и науке, док бесцена душа, невеста Христова, наследница небеса, луда исцрпљеним корацима, обучена у одећу сиромашног луталице, то јест, без милосрђа.

Тело не трпи никакву ману на свом лицу, било какву прљавштину на рукама, никакву закрпу на одећи, док је душа, од главе до пете, прекривена прљавштином, иде из једне мочваре греха у другу, а њене исповести једном годишње, често су лицемерне, само повећавају закрпе, уместо да се подмлађује.

Тело захтева различите врсте забаве и уживања; често пустоши читаве породице, јер су за своју корист, људи у стању да врше све врсте напора, док душа – има једва један сат Недељом, да учествује на Божанској Литургији, једва минуте за јутарње и вечерње молитве, нерадо сакупља шаку ситниша за милостињу, а када размишља о смрти, изражава своје задовољство хладним уздахом.

Ради здравља и благостања тела, ваздух и место становања се мењају, најистакнутији и најудаљенуји лекари се позивају, ту је уздржање од хране и пића, најгорчи лекови се узимају, дозвољава се да тело буде сечено и паљено, док за здравље душе, за избегавање искушења, за удаљавање од грешне болести, не чине ни корак, већ остају у истој атмосфери, у истом грешном друштву, у истој поквареној кући, не траже духовног лекара, или бирају непознатог и неискусног, кријући од њега, оно што је већ познато Небесима и паклу, због чега се намећу у њихове кругове. Када тело умире, чујеш јадиковке и очајање, а често се ни мисао не посвећује души, која умире од смртног греха.Слично Адаму и Еви, не знамо вредност наше душе и дајемо је за наизглед богато поље.

Па зашто бар не плачемо као Адам и Ева? Нажалост, углавном су наше бриге окренуте задобијању земаљских користи, а не Небеских. Заборављамо да ће земаљско ускоро проћи и не може се повратити, док су Небеске добити вечне, бесконачне и не могу се одузети.

Најмилостивији Господе! Помози нам да презремо све пролазно и да се бринемо само о потребама спасења наше душе.

Старац Амвросијe Оптински

05.10.2010.

ДА НЕ БУДЕМО РОБОВИ ГРЕХА!

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха.

Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Патријарх Српски Павле

04.10.2010.

О ЗАВИСТИ И ЗЛОБИ

Старац је рекао: „Мораш себе приморавати, па и против своје воље, да чиниш неко добро, својим непријатељима и главно, да не тражиш освету, већ да будеш пажљив, да их не увредиш,  наступом презира и понижења.“

Једна женаје питала: „Не схватам Баћушка, како ти не само, да се не љутиш на оне који говоре ружно о теби, већ настављаш да их волиш.“ На ово, Старац се дуго смејао и рекао: „Имаш младог сина. Да ли се љутиш на њега, када не каже, или не уради нешто како треба? Зар се не трудиш уместо тога, да сакријеш његове недостатке?“

Старац Амвросијe Оптински
03.10.2010.

ЉУБАВ НАС УЈЕДИЊУЈЕ СА БОГОМ

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13).

Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.

Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Патријарх Српски Павле
02.10.2010.

КАКО ЖИВЕТИ?

„Како живети?“ Ово је било најважније питање, постављано Старцу од стране свих. Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:

„Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“ Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.

„Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.

„Не осуђуј никог“, „не узнемируј“. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на повришини, могу да мисле да то нису греси.

„Моје поштвање према свакоме“ – наводи заповест Апостола: „чашћу један другог већег чините.“ (Рим. 12:10)

Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега проповедао смиреност – основу духовног живота, извор свих добара, без кога се човек не може спасити.

Старац Амвросијe Оптински

Извор: www.lijevno.com