..тијесан је пут, што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7:14)

Свети Оци нас уче да никада не дајемо савјет уколико нас не питају. На овом принципу могу да се усудим да понудим неку ријеч савјета из нашег Сјеверно-Америчког Православног искуства, пошто сте ме позвали да допринесем овом слављу. Немам савјета да вам понудим, радије би са вама подјелио неке од својих убјеђења о Православном Црквеном животу у демократском и многобројном друштву. Ова убјеђења произилазе из два вјека искуства Православне Цркве у историји Сјеверне Америке; нарочито из нашег Америчког искуства у протеклих 75 година, од којих сам трећину служио као Православни свештеник и професор теологије.

Дјељећи своја убјеђења са вама, немам намјеру да вас учим. Надам се да ћу радије стимулисати ваше размишљање опонашајући оне које Св.Јован Љествичник описује. Ово су они који тонећи у муљ упозоравају друге да не падну у исту неприлику.(Лествица, 26.14). Молићу се да вам моје ријечи помогну.
Ја сам хришћанин
Када су рани хришћански мученици довођени пред своје судије, они су често одговорили на њихове пријетње и мучења једноставним ријечима „Ја сам хришћанин“!Први хришћани нису имали свјетовни идентитет. Они су мртви овоме свијету. Они су припадали Божијем Царству. У својој домовини они су били странци. У страној земљи су били као да су код куће. Они су припадали свуда и нигдје јер су: „..суграђани светих и домаћи Божији“ (Ефес.2:19)
Својом врлином крштени у Христа и запечаћени Светим Духом, поставши тиме учесници у евхаристијској вечери Царства Божијег, вјерници који у Св.Тројици умријеше за овај свијет.
Њихов живот је био сад „сакривен са Христом у Богу“ (Кол.3:3). Они су се препознавали у суштини и бићу, не више као јудејац и грк, нема више роба ни слободнога, нема више ни мушког ни женског, јер сте ви сви један човјек у Христу Исусу (Гал 3:27-28, Кол 3:11).
А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свијетлост своју. (1.Пет 2:9).
Ово је била духовна свијест православних хришћана у апостолској Цркви, ова свијест светаца Цркве кроз вијекове.  Ово је била њихово најдубље лично искуство и њихово  чврсто убјеђење као чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове.
Ова свијест, искуство и увјерење се у великој мјери се изгубило код већине  православних који живе овдје у Сјеверној Америци. Како је некеколицина –чак и међу владикама и свештенством- који имају ову суштину, идентитет бића православног хришћанина– који припадају истинској Цркви која је, овдје и сада предукус Божијег Царства које долази за народ свих нација свијета.
Већина од нас православних у Сјеверној Америци видимо црквено чланство првенствено када се ради о нашим предцима из Албаније, Бугарске, Русије, Грчке, Румуније, Србије, Сирије, Украјине....На овај начин ми препознајемо себе и нашу Цркву. На овај начин ми смо закључани крај цркава старих држава које нас често сматрају црквеном „дијаспором“ без обзира колико ми дуго живимо у Америци и Канади као грађани ових земаља у Православној Цркви која је овдје вјековима.
У Америци и Канади ми смо подјељени у много црквених „јурисдикција“ на националној, етничкој и политичко идеолошкој основи. Ми тврдимо да смо једна и она иста Православна  Црква и у литургијским обредима исповједању вјере  ми то и јесмо. Али, ми отворено и бесрамно користимо своју црквену структуру за национални, културолошки, етнички и идеолошки крај.
Црквена здања користимо као мјеста за национално ходочашће, музеје за изложбу културе , концертне хале за етно представе, центре за учење језика и обичаја, мјесто састајања за патриотски и политички програм. Слободни смо да тако поступамо, ми имамо религиозну и политичку слободу. Ако се то нама из Сјеверне Америке не свиђа шта се у цркви догађа ми слободно можемо прећи улицу и са истомишљеницима отворити нову- своју цркву и чак је назвати православном. Ово се десило, опет и опет, резултат је црквени и духовни хаос, неред,  непријатељство, такмичење, опортунизам... и чврсто погоршање у црквеном чланству у црквама  без значајне имиграције православних људи из „ старе државе“, заједно са готово потпуним губитком јеванђелске и мисионарске свјести и активности.
Сем неколико вјерних који стреме да слиједе уским путем који води у живот, ми чланови Православне цркве у Сјеверној Америци смо увелико изгубили свој основни идентитет и савјест православних хришћана. Ми се не идентификујемо прије свега, да не кажем у основи и искључиво, као хришћани - Ми не идентификујемо себе прве и најистакнутије - православни хришћани, којима се такође десило да су једног или другог националног и етничког поријекла и наслијеђа.
Ми засигурно не организујемо и администрирамо наш црквени живот на светим православним принципима који позивају на уједињење и сарадњу међу свим православним вјерницима који живе у истим и сродним областима и нацијама.
Од 1794 када су православни мисионари прво дошавши на Аљаску, до ранијих деценија овог вијека православни у Северној Америци су у једној и јединственој цркви. Али од  тог времена, нарочито после бољшевичке револуције, у Северној Америци мисионарске епархије Руске Православне Цркве подјелилиле су се на многе фракције и групе.И на овај начин ми православни и даље постојимо.

Недавни догађаји у вашим новим земљама испуниле су неке од нас тугом и страхом. Ми видимо да тонете у стање у које смо ми већ пали. Хоће ли бити неколицина православних хришћана међу вама  која ће слиједити тешким и узаним путем ка Христу, који се бескомпромисно противи широком и лаком начину црквених подела и раскола због националистичке, етничке, шовинистичке, политичке, идеолошке и личне страсти и интереса која води у пропаст, и овдје и у вијеку који ће доћи? Хоће ли бити бар некога да каже: "Ја сам хришћанин, ја сам православан, Ја припадам једној, светој, саборној и апостолској Цркви Христовој. Ја једним умом, једним срцем, једном душом и једним тијелом са свима који припадају Христу и Цркви, без обзира на њихову националну припадност и политичка мишљења. Стојим чврсто за разлику од оних који користе Цркву Христову за било какву секуларну националистичку, идеолошку или политичку сврху, наиме,  племенито и оправдано!
Будућност православља зависи од неколицине у свим земљама свијета који слиједе уски пут, који инсистира на томе да православна црква мора да буде Црква и ништа сем Цркве: присуство и предукус царства Божјег на земљи за све људе који желе да уђу и да се спасу.
Црква и друштво
Православна Црква није од овог свијета, али Црква је у свијету због свог спасења.
Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који  вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет  да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега .(Јн 3:16-17).
Господ Исус Христос је рекао да је "живи хљеб који је сишао са неба", Син Божији, који даје своју крв и месо "за живот свијета" (Јн 6:51).
Православна Црква не може никад бити поистовјећена са овим свијетом. То је присуство Царства Божјег у овом свијету све док Христос не дође поново у слави на крају вијека да успостави Божије Царство у цијелој творевини. Али, Црква је у свијету због живота у свијету и спасења.
Уски пут који води у живот забрањује православном хришћанину да слиједи деструктиван начин познања Цркве Христове са било којом посебном друштвеном, политичком, економском или војном политиком. Она забрањује свако коришћење Цркве Христове за било које свијетовне сврхе и на било који начин. Узани пут који води у живот, такође забрањује православним хришћанима „широк и лак пут“ и повлачења од директног учешћа у друштвеном, политичком, економском, па чак и војној активности у земаљи у којој живе. Спречава их од деструктивног  начина претварања Цркве Христове у „лични-интерес“, у себе затворен секташки култ, не долазећи у никакву везу са свијетом за који се Христос расзапео и прослављен, осим да то третирамо са презиром и подсмијехом као нешто што је зло, које се налази изван Божје спасавајуће љубави и бриге.
Православни епископи и свештеници, на основу њиховог чина и позива, не могу вршити свијетске позиције и учествати директно у свијетовним пословима. Они не могу да служе у политичкој канцеларији, да управљају економским полисама или да учествују у војним активностима. Такве активности су забрањене свештенству црквеним канонима. Црквени пастири и учитељи су позвани да воде и управљају православне хришћане својим позивом, да доведу Царство Божје у сваки аспект њиховог свакодневног живота и рада у свијету, на сваки могући начин. Епископи и свештеници су позвани да дају инструкције и инспиришу њихове вијернике, тако да они могу да донесу друштвене, политичке, економске, па чак и војне одлуке и поступке у складу са учењем Христа и силом Светог Духа, и да би то урадили слободно, скромно и искрено, са љубављу и поштовањем за оне са којима се не слажу, како у Цркви и изван њених граница.
Не постоји непогрешиво учење православне цркве о друштвеној, политичкој, економској и војној политици. Ово је област легалних разлика у мишљењу међу људима добре воље, укључујући и православне хришћане. Али уски пут Христа приморава православне вјернике  да се укључе у живот и рад својих земаља, и да то чинећи као они који припадају Царству Божијем које није од овога свијета, не презирући свијет који Бог воли и чува и спашава у Јединородном Сину Његовом, Исусу Христу, да га не прогута и конзумира свијет до мјере да Црква постане ништа друго до средство за овоземаљске активности острашћених људи без истинске хришћанске вере и духовног живота.
Колико добро ми у Северној Америци знамо „широк и лак пут“ који води до уништења оба живота - црквеног и друштвеног. Колико добро познамо пут  деструктивног секташког повлачења из свијета до тачке где је готово нехришћанско свиједочење и утицај на уопште друштвени, политички, економски и војни живот. И колико добро знамо супротни пут деструктивног урањања у оквиру активности овога свијет до те мјере у којој је сво хришћанско свиједочење и утицај изгубљен. Нека би Господ сачувао оне у ново насталим демократским земљама Европе и Азије од пада у било који  деструктиван пут који смо ми у Сјеверној Америци, врло добро познали.
Литургија и живот
Православна Црква у суштини је Црква богослужења. Ми „славимо“ у нашем литургијском животу и побожности. Ми волимо наше службе и светиње, наше обреде и ритуале, наше обичаје и традиције. Литургијски живот и богослужење је очувано у  православној цркви кроз вјеру безброј православних хришћана у најмрачнијим временима  муслиманског угњетавања и марксистичког прогона, као и болна стања имигрантског живота у капиталистичким земљама новог свијета гдје многи православни вјерници себе пронађу изван већинске социјалне, политичке и економске моћи и привилегија.
Поново, православни хришћани суочавају се са деструктивним искушењима, која су увијек извитопереност  побожног и доброг, овај пут у вези са Литургијом Цркве.  С једне стране ту је „широки и лакши пут“ који претвара Црквено богослужење у само- затворени култ обезбеђујући лако и комфорно бјежање из живота и активности у свијету. Са друге стране, постоји једнако „широк и лак пут“претварањем литургије само у декоративно и сентиментално изражавање националне и  културне традиције и интереса, без било какве моћи да обезбеди пресудну обавезу  Царства Божијег са стварним животом оних који присуствују и учествовују, и на пресудни Божији суд истине над њиховим ставовима  у свакодневним дјелима и активности. Ми у Сјеверној Америци знамо оба „широки и лакши пут“ који води до уништења.
Према Христовом уском путу који води у живот, црквена Литургија пружа и критички суд о животу у овом свијету, и умирујући оснажује оне који су позвани да живе у свијету иако припадају већ сада Царству Божијем -које није од овога света, које ће доћи у сили на крају вјекова. Црквено литургијске службе и светиње омогућују и оснажују вјерника да окусе овдје и сада- истину и љепоту Царства Божјег. Она им омогућава да већ сада живим искуством "... праведност и мир и радост у Духу Светом", које је, према апостолу Павлу, "Царство Божије" (Рим 14:17).
Да би Црквена Литургија била оно што јесте, мора да буде, литургијска служба као што сама реч каже, "разумно богослужење" (Анафора,  Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог). Мора бити приступачна и смисаона њеним учесницима. Црквена Литургија мора бити повезана са стварним животима и искуствима стварних људи. То не може бити ритуално доношење древних обреда обављених на површан начин и на језицима које заиста нико не разумије, у складу са мјером времена, које нико не примјећује, од свештеника који имају мало(ако имају) разумевања или интереса о садржају онога што раде и зашто. Црквене свете тајне и службе не могу да буду "тајне" у мистериозном смислу, безначајне и бесмислене онима који је обављају и учествују у њима на квази-магијске и механички начин. Нити им се могу дати неква значења кад неко жели да им да' од они који их користе за своје личне, субјективне, вјерске, културне, идеолошке или политичке сврхе.
Наше искуство у Сјеверној Америци показују да је црквена Литургија  заиста присуство Царства Божјег на земљи за оне који траже и желе Христов узани пут који води у живот. За оне који вјерују у Свету Тројицу и желе "разумно богослужење," православна Литургија је заиста божанска. Није потребна радикална ревизија или знатна реформа за оне који милошћу Божијом могу да разликују шта је божански неопходно за разлику од онога што је људски привремено и пролазно. Али је духовна трајна обнова у потреби за  практичном надоградњом према спољашњој  форми, тако да увијек може бити оно што јесте: живо искуство Царства Божијег за вјернике на земље.
Наше америчко искуство показује јасно да црквена Литургија може бити  злоупотребљена и погрешно схваћена. Може се замрзнути и фосилирати, може да буде ништа друго до збирка неважних култних  ритуала без значења, снаге и живота. Може да буде неприсуство живог Царства Божијег у овом садашњем свијету, али и присуство давнога свијета , мртва реликвија прошлих времена и мјесто (обично негдје 19.-ог вјека, мада неки други могу и да прихавате више не-постојећи период) у којем се не прави никаква разлика између онога што је то Божанско у Литургији, и шта је човјек. Када се то деси, људи иду у црквену зграду као да иду у музеј или позориште: да виде како су људи прошлог вијека изгледали, како су говорили и пјевали, како су одјевени и њихово понашање. . . и, ако то изаберете (за један од разлога), онда могу да се имитирају њихови поступци. Шта се дешава у таквим случајевима, који су нам сви превише познати у Америци, да црквена служба и њене светиње имају мало' или никакве везе са данашњим животом у савременом свијету. Они који су изабрали овај широк и лак пут,  што црквена Литургија има мање везе са савременом стварности то' је боље. Страна,  мање рзумљива и мање приступачна Литургија за нормалне људе је, "више мистична" и "више православна" и тако се и сматра.
Друштвима у којима постоји вјерске слободе су нарочито склоне да произведу велике разлике у литургијским ставовима и пракси која нису изражајна од богатих и позитивних различитости надахнуте Божијим Духом Светим у Цркви. Ове разлике у пракси су прије грешни изрази људске предизборности, мишљења и острашћености. Знамо ово добро у Сједињеним Државама и Канади. Ми се молимо да будете поштеђени ових искустава у вашим новонасталим земаљама, али страхујемо да су људска бића -људи, од оних који желе да ходе уским путем који води у живот, према ријечима Христа биће мало.
Нека би Господ дао' да литургијске службе и свете тајне православне цркве у новим земљама Европе и Азије буду истинско богослужење Бога у духу и истини донијетог на свијет ријечју кроз Исуса Христа и сачуваног у Цркви Духом Светим. Дај Боже да се православна богослужења на овим просторима буду у складу са Христовим уским путем који води у живот. Нека не буде, оно што знамо исувише често и превише добро, широким и лаким путем ношена спољним обликом  култних ритуала и прекинута са стварним животима стварних људи што доводи до уништења људских живота, посебно већина младих људи очекују да Црква учини нешто конкретно на њиховим духовним тежњама, жељама и потребама.

Говорећи о младима и нашем искуству је, да се литургијско богослужење без катихетске наставе и могућности њиховог директног учешћа у раду и духовном хришћанском животу не производи дуготрајан плод Духа Светога. А нити катихетске наставе и учешћа у активним програмима без учествовања у добро припремљени  Литургијски живот Цркве, који се доживљен као "разумно богослужење."

Православни, неправославни, вјерници и неверници

Наше искуство у Сједињеним Државама и Канади, у односима између православних хришћана и не-православних, и између вјерника и невјерника, последњих неколико година  испоставило се да на обе стране Христовог узаног пута постоје два широка и лака пута, један насупрот другог и подједнако опасан и деструктиван.
Један од „широког и лаког пута“, разматра све и свакога изван Православне Цркве и да је тај потпуно без благодати Божије и доброте, потпуно неистинит и потпуно у злу. Они који овако размишљају узимају у обзир римокатоличке и протестантске хришћане, као и чланове пре-халкидонске Оријенталне цркве (египатске копте, јермене, етиопљане, и сиријске хришћане индије), као потпуне нехришћане.Они сматрају да њихове службе и свете тајне су потпуно без благодати и истине, да тамо нема ништа Божије и од истинске Цркве Божије у својим учењима и пракси. Сматрају "екуменизам"  јеретички грешним, чак и када је"екуменизам" званично схваћен као и све православне цркве у свијету данас, наиме, као што рад на превазилажењу несугласица и подјела међу хришћанима и хришћанских конфесија и заједница, да афирмишу сагласнисти и споразуме у којима ови заиста постоје, и да сарађују у практичним активности кад год је могуће за добробит свих људи, нарочито сиромашних, невољних, потлачених, изгнаних и који пате. За оне који слиједе овај пут, не постоји дискусија или сарадња. Постоји само осуђивање других, што је често представљено као израз православне строгости, као и сам узани пут.
Супротни широки и лак пут, такође познат у САД и Канади, узима у обзир да су све хришћанске конфесије и заједнице, а можда чак и све вјерске филозофије и покрети у суштини исти, или се бар не разликују довољно у свим важнијим питањима и начину значења. Они који слиједе овим путем виде Православље као културно и вјерско изражавање традиционалног православног народа који треба то строго да чуваја за себе, они не виде никакву  потребу за било коквим теолошким дијалогом са другима, и нема потребе за било каквим мисионарским активностима. Сарадња је углавном добродошла, поготово ако служи интересима православних.
Узани пут Православља, међутим, одбацује ова оба деструктивна и неистинита  пута. Православни хришћани су увијек инсистирали да је Бог Авраама, Исака, Јакова, Мојсија и свих патријараха и пророка Израиља једини прави Бог. Ми смо увијек инсистирали на томе да је Исус Христос Јединородни Син и Ријеч и Икона  једног истинитог Бога, који му је вјечни Отац. Ми смо увијек сматрали да је Христос  Пут, Истина и Живот (Јн 14:6), и да је Свети Дух, Дух Истине (Јн 14:16 15:26,). Ми, православни увијек сматрамо да је Православна Црква, међу свим хришћанским конфесијама и заједницама, једна, света, саборна и апостолска Црква Христова,  дом Божији, који је црква Бога живога, стуб и тврђава истине."(1 Тим 3:15), Тијело Христово " тијело .. пуноћа Онога који све испуњава у свему "(Еф 1:23). Након дугог низа година учествовања у "екуменским активностима", укључујући чланство Вјере и Реда Комисије у Свјетском Савезу Цркава, никад нисам чуо ниједаног православног учесника у Сјеверној Америци или иностранству да се икада одрекао било које од ових светих истина.

Међутим, православни хришћани су је увијек одржали - и даље морамо да је држимо ако смо истински слиједбеници Христа - да је сваки човјек створен по слици Божијој и подобију, да практично не постоји људска личност која је у потпуности лишена милости Божије и истине, неправославни хришћани и хришћанске конфесије и заједнице држе нешто од Бога и Божје истините Цркве (такозвани "остатци цркве":vestigia ecclesiae) у својим доктринама и пракси, и да појединци у овим заједницама - не упркос њима али због њих - понекад постигну изузетан ниво праведности и светости. Ми православни такође је држимо према строгим учењима Црквених Светих списа и традиције, укључујући и свједочење светих, од које нехришћани, па чак и неверујући нису у потпуности лишени благодати Божије и истине. Јер су створени по слици и подобију Божијем, ми можемо разговарати са њима и сарађивати са њима свједочећи Христа - па чак и научити неке ствари од њих - управо на овим основама.
Православна Црква је једина истинита Црква Христова, која је једина сачувала  Истину људскога рода и цијеле творевине. Потпуно посвећеним члановима Цркве Христове даје се благодат да познају шта је од Бога, и да се радују и благодаре на томе, било гдје, на било који начин и коме год се деси. Такође нам је дата способност да распознајемо оно што није од Господа, и да откивено одбацимо у свјетлу Христа, који је"свијетлост свијета", "свијетлост која просвећује сваког човјека који долази на свијет. " (Јн 1:9).
Тежак и узани пут Христа, пут православља који води у живот, лежи између два широка и лака пута ка уништењу: начин вјерског секташтва на једној страни, гдје је све изван Православне Цркве схваћено да треба по сваку цјену избегавати не разликујући оно што је од демонске таме; и начин вјерског релативизма на другој страни, гдје се не може увидјети значајна или основна јединственост Православља, осим чињенице да традиционалну племенску религију појединих европских народа, блиског истока и азијског народа треба бранити по сваку цијену, не само против оних који би га уништи, али и од оних који би да је пригрле и прихвате као своје.
Ми у Сједињеним Америчким Државама и Канади знамо сва три пута. Многи су секташи и релативисти међу члановима Сјеверно Америчке православне цркве, који слиједе ова широка и лака пута. Плуралистичко друштво у којем живимо, у коме постоји тако велики и распрострањени духовни сукоб и сложеност, снажно нас гурају према овим лажним путевима којима је тако лако се предати и подлећи. Али срећом постоје и неколицина који слиједе тежак и узани пут Христа и Цркве. То су они који афирмишу апсолутну истину Православља и пуноћа живота Православне Цркве која им омогућава да са слободом, поштењем и љубављу распознају, афирмишу и радују се у присуству и моћ Свете Тројице, гдје се и као такве могу наћи, а нажалост излажу и одбацују све у чему су одсутни.
Узани пут православља
Не постоји непогрешив магистериjум у Православљу. Нити једна особа, владика или локална црква, не поседује цијелу истину о било ком питању. И ни један појединац, јерарх или црквена општина није изузета од грешака. Православна Црква је саборна црква. То је Црква у којој Свети Дух доноси Божије истине у Тијелу Христовом –тј. вјерницима, кроз молитву и духовни подвиги светитеља. Православна Црква је Црква у којој човјек открива Божју Истину, носећи бремена једни других, слушајући једни друге, дјељећи искуства једни других и исправљање грешака једни других, и корист мудрости једни других.
Вјерску, политичку и економску слободу коју ми сви сада уживамо, и којој се захваљујемо, поседује сопствени и јединствени подмукао облик испита и искушења. Ми у САД и Канади знамо ово из дугог и  болног искуства. Наш успјех је у превазилажењу ових искушења у некомпромисној вјерности Господу која је била минимална. Наша нада је да буде увијек неколицина вјерних међу нама који одбијају да се предају широком и лаком путу који води ка уништењу. Нека би ови тестови и искушења која су историјски нова за вас, и што су нарочито примамљива и привлачна, потврде се немоћна над Православним вијерницима као атеистичке силе прошлости са својим гоњењем, затварањем и убиствима. Нека би увијек били међу вама, надајући као и са нама, они који остају чврсто вјерни Богу.
Нека би Господ – Отац, Син и Свети Дух био са нама свима када заједно суочимо будућност у овим новосвјтским условима. Тражим вашу молитву и полажем своју са дубоким поштовањем, дивљењем и љубављу.

О.Томас Хопко